Неколико година после првог светског рата, ђаци из Нове Вароши који су похађали гимназију, учитељску школу и богословију у другим местима и тада још ретки студенти, уз помоћ професора, учитеља и малобројне нововарошке интелигенције основали су литерарно друштво са читаоницом и књижницом у оквиру културно – уметничког друштва „Ђура Јакшић“, основаног 1922. године. У оквиру друштва деловале су литерарна, музичка, драмска, фудбалска и шаховска секција, као и поменута ђачка читаоница. На недељним састанцима читани су и оцењивани литерарни радови оних чланова који су осећали потребу да се књижевно изразе кроз поезију, приповетку, есеј или критички осврт. Из прикупљених прилога од својих родитеља набављане су књиге и подмириване остале потребе друштва. Читаоница је била смештена у једној соби кафане Раденка Глишовића, где је била и шаховска секција. Чак и такво удружење је сметало властима, које су након Шестојануарске диктатуре 1929. године укинуле ово литерарно друштво, запечаћене су његове просторије, сачињене од само једне приземне собе.
Напорима омладине Нове Вароши, а уз помоћ старијих угледних грађана, проте Јевстатија Караматијевића, Влада Ристића, Влада Борисављевића и других, после више година је отворена градска читаоница. Скупштина је усвојила „Правила Градске читаонице и књижнице“, која је среско начелство одобрило. Читаоница је тада преузела књижни фонд бившег културно – уметничког друштва „Ђура Јакшић. За председника читаонице изабран је прота Караматијевић. Градска књижница је радила све до окупације.
При Гимназији у Новој Вароши постојала је наставничка књижница са 490 књига. То су већином књижевне и научне ревије, лепа књижевност и дела из народне историје. У гимназији је постојала и Ђачка књижница, спојена са Књижницом ђачких уџбеника, чији су фондови бројали 372 књиге и 22 уџбеника.
Такође су у оквиру муслиманског културно – просветног друштва, основаног 1923. године постојале читаоница и библиотека. Дужност књижничара обављао је Мустафа Билалагић, а доцније и Мустафа Хаџибрахимовић. У читаоници су се поред београдских часописа Политика и Време читали и часописи из Сарајева – Гајрет, Нови бехар, Ел – хидаје, Гласник и други.
У селу Радоињи су тада млади људи Арсо и Милосав Бошковић и Мојсо Колашинац са учитељем Илијом Грбићем, иницирали градњу читаонице. Плац за изградњу је поклонио Миленко Суботић, а мештани су прибавили материјал и озидали зграду скоро до под кров. Међутим, Среско начелство је забранило зидање зграде. Када је непријатељ 1942. године осудио на смрт Миленка Суботића, на терет му је ставио и уступање плаца за градњу читаонице.
У листу Санџак из 1933 стоји: „Народна књижница у Штиткову већ подуже врамена ради“.
