„Милош је у господству и у беспослици мало по мало дотле дотерао, да му се сад ништа тако не мили, као спрдња. Са спрдњом се време беспослено проводи, са спрдњом се брига разбија, са спрдњом се руча и вечера, са спрдњом се сва државна дела свршују, са спрдњом се и Богу у цркви моли. Који најбоље зна са собом и с другим људма спрдњу збијати, онај је најспособнији да се прими у двор за министра...“
Кад је на позив кнеза Милоша боравио на служби у Србији 1829. и 1830, Вук Караџић је био сведок Милошевог деспотског владања и свакодневног измотавања са његовом околином и народом који је долазио кнезу да се пожали или затражи правду. По обављеном послу напустиће Београд и у земунском карантину написати подужи текст са примерима Милошеве тираније под називом Особита грађа за српску историју нашега времена.
Рукопис у традицији тајних списа намењених за потомство, као оставштину за будуће генерације, Вук је запечатио уз аманет да се не отвара до краја XИX века. Због експлицитног језика и незгодних појединости било је готово и незамисливо објавити га за пишчева живота. Својеврсна допуна Вуковог главног историографског дела Милош Обреновић, књаз Сербији, или грађа за српску историју нашега времена (1828), овај спис до данас је остао у сенци других Вукових дела и први пут се објављује као засебна књига.
Извор текста
